Бициклом на Авалу

Недеља, диван дан, 9 и нешто мало преко а сунце већ пржи ли пржи. Добар знак - неће бити много шетача ;). Зовем другарицу којој сам обећао вожњу - изненада јој дошли родитељи да сређују нешто по стану и не може да изађе. Хм, размислим се у себи, рано јутро, цео дан предамном, а у глави ми је само Талијанова (Талијан је иначе мој пријатељ чије понашање у многоме подсећа на Италијанске фудбалере - манекене) порука из меила где нас као зове на вожњу:

"Ма није проблем... САМО ДА КРЕНЕМО НЕКАД"

Рекох то је то, зовем га. Звони, звони, звони, дал да прекинем? Нећу, сигурно гледа ко га зове и неће да се јави... Јавља се Талијан, ја сав срећан, он већ утучен, зна зашто га зовем, а зна и да не може :(. Ок, остао сам сам. Сам сам се и родио. Уосталом увек је најбоље кад си сам. Никад не мораш да се прилагођаваш другима. Додуше увек могу да нађем друштво за Аду, али нико од њих више од 2 круга није у стању да одвози. Окренем ја пар кругова, сам, темпом који мени одговара, погледам на сат - нема још ни 11. Шта да радим цео дан? На Кошутњаку сам био јуче. И тако, једино логично решење падне на Авалу. Погледам мој PDA, и схватим да само са Аде треба да дођем до неког булевара ЈНА и само идем њиме и стижем сигурно. Супер, погледам правац, пар улица где бих као требао да прођем и кренем у авантуру.

Улице се баш не слажу са оним које су ми у сећању са PDA мапе, али пратим правац по компасу и требало би да то иде некако... Вауууууууууууууууу, Топчидер. Хм, вероватно мора ту да се прође, око мене лете кола, летим и ја заједно с њима, а нигде тротоара да станем и бацим опет поглед на мапу.... Размишљам у себи: аууууууууу, ал ће да буде зајебан повратак кад кренем узбрдо овде где нема ни тротоара а кола јуре преко 80.

КОШУТЊАК !!!!!!!! Како? Одакле? Гледам карту ал сад ми ништа није јасно. Зашао сам му с доње стране. Ауф, не видим ни један нормалан пут да дођем до булевара. Идем полако на горе па ћу видети већ. Чесма, могао бих да наточим воду, поред чесме деда, просјак неки, тражи ми цигару. Наравно да немам, али онда чиним кардиналну грешку. Питам деду како најлакше до Авале. Објашњава ми као да живим 250 година у Београду и као да знам сваку зграду у њему само не знам да то повежем у логичан пут до Авале. Још му није јасно како не знам топлану код Раковице ???? Ок, имам и више него довољно информација, покушаћу да се извучем. Али то је много лакше рећи него учинити. Деда иде замном и прича. Држи ми предавања. Он је исто возио бицикл 70-тих година (прошлог века наравно). У то време у Београду су била два професионалца. Један од њих је живео код (па сат ту иде прича од пар минута где се тачно налазе) барака ту иза брда. Други је био Олимпијац. Е тај други је први пут видео бициклу у војсци. Сад ми деда препричава причу оног првог како је овај други постао олимпијац иако је тако касно почео да се бави спортом. Е, па тај олимпијац је био сељак човек, и онда је орао ручно, волови вуку, а он притиска плуг (или шта већ). Тако је јунак ове приче ојачао трбушњаке, а трбушњаци су најважнији за бициклизам. Био сам почаствован да ми деда ода тајну трбушњака, тајну бициклиста која се чува већ 40 година и преноси само одређеним људима ;). Верујем да вас не интересује како су и деца и ево сада унуци тог олимпијца наставили да возе бицикле, као што није ни мене али сам морао да одслушам. Више ни сам не знам како сам успео да побегнем од њега, бесан и ужасно изнервиран и .... замало опет нисам пао. Да, ипак су ми амортизери превише отворени тако да пропадам тамо где треба да наставим да се крећем - нећу да ризикујем. Настављам стазом која постаје тешко изводљива већ и за пешаке. Сишао сам и гурам бицикл. Опет иде тешко, проклизавам јер је земља мокра. Три пута сам застајкивао да узмем ваздух, али ево ме већ на врху. Сада опет могу да возим.

Опа, водо торањ. Нееееееееееееее, Стојане, то је оно што ти је још пре Топчидера дало лажну наду да је можда Авалски торањ и да си на правом путу :(. Значи ја сам на Видиковцу. Дивно.... Али у свему томе постоји једна добра ствар - Сад знам где сам. Узмем PDA, погледам мапу и изанализирам: једино логично решење и прелаз преко пруге (неке пруге која је на мапи) је преко неког Раковичког пута. Он је за пар скретања лево. По карти видим да пише MCDonald's. Тачно, деда је споменуо исти, као: па ти као млад сигурно знаш где је MCDonald's кад не знаш оне остале предратне институције (које је набрајао а ја одречно климао главом). Супер, идем полако. Издваја се лева трака за скретање, дајем знак да скрећем, гурам се између кола, прелазим у леву траку, скрећем.... СРАЊЕ. Ово није Раковички пут, ово је паркинг MCDonaldsa. Што је најгоре нисам једини ко се зајебо. Још веће срање је што многи не знају да изађу одатле :). Али ја сам бициклом, ја могу и преко травњака ;). Ко их јебе кад су толики значај сигнализацији на путу дали за MCDonalds, као да је он важнији од Раковичког пута....

Сад сам опет на правом путу, само треба да пратим улицу и скренем лево (негде). Кхм, нешто се не слаже. Станем на аутобуској станици, погледам распоред аутобуса који ту пролазе - то није место где би трео да будем. Опет сам се зајебо. Нађем некако пролаз и вратим се на зацртану ми трасу. Сада већ, поучен претходним искуством, стајем на сваке <= 3 раскрснице да проверим да ли знам где сам. Охохооооооооо, puzzle градић, троле, ЦИВИЛИЗАЦИЈО ЕВЕЕЕЕЕЕЕЕ МЕ.....

Пролазим пар завучених уличица и требало би да сам у близини булевара који тражим. Раскрсница, узимам PDA и појма немам где сам :(. Нигде не пише ни једна улица, само неки велики бројеви на згради (130 и нешто). Видим да ту скреће трамвај 9, али те кривине нема на мојој карти. Сморио сам се начисто. Седнем испред неке зграде (која нема ни клупице него седим на зиду) да поједем једну миниплазму коју сам понео за сваки случај. Немам више ни воде. Крећем око зграда да нађем продавницу. Нашао продавницу, али не ради - недеља је.

Не знам где сам, немам воде, преморен сам од досадашњих узбрдица и низбрдица. Најозбиљније размишљам да се вратим. Ионако ником нисам рекао где сам пошао - нећу да се обрукам :)))). Све време гледам неку "савремену" зграду која личи на ТВ Пинк. Прилазим и видим табле са називима улица. На једној пише "Булевар Ослобођења". Идем па како ми буде.... Покретни семафор ???? Прошао сам на жуто :)). Мојим изненађењима никако да дође крај. Возим и питам се шта ће семафор овде на правом путу. Одговор сам видео после 10-так секунди. ВРЕО АСФАЛТ !!!! Људи управо асфалтирају целу ту деоницу. Кола пролећу поред мене. Ја се вучем ужасно споро јер је узбрдо, уморан сам, жедан, гуме ми се лепе за асфалт, а са стране нема тротоара - само банкина. Али, онда се испред мене појавила продавница и све муке су биле за трен заборављене: "Дај неку воду од литар", рекох. 0.5l ми је премало, а од 1.5l ће ми пући ранац сигурно. Сад, кад имам воде, крећем даље па како ми буде. Срање, вода је са укусом брескве. Сад пљуцкам као лама јер ми се јавља неки шљам у устима пошто сам попио пола флашице на ЕКС. И где баш брескву да ми да. Мислио сам да је јабука. Касније се испоставило да то није јабука већ неко презиме на Ј :(. Возим даље, шта је ту је. У сусрет ми наилазе колеге са друмским бајсевима и јављају ми се. Јављам се и ја њима. Не размишљам о умору, о рукама које трну, о ногама које не раде онако како сам их учио, само возим право и гледам напред. Јаааааааааао, прошао сам таблу са леве стране где је писало "Авала". Сачекам колону да прође, па се окренем за 180 степени и вратим назад. То је ТО. На асфалту пише још 4km до врха. Напокон знам где је циљ, ааааааааааааааааааааааали, са леве стране је шумски пут, а око мене кола која јуре као луда. Да, идем шумским па како ми буде. Уф, превише је узбрдо. Природа је дивна. Пролазно време задовољавајуће. Оставим бајс и легнем на клупицу и гледам у крошње изнад мене. Супер, после 10так минута спреман сам за даље победе.

From Avala

Чесма, вода и звуци гитаре. Вероватно неко друштванце распаљује роштиљ уз сопствену музику. Нееееееееееееее наравно. Нека баба точи воду на чесми, а неки тип седи сам и пева на сав глас. Баба ме замоли да сачекам да она напуни воду, јер је страх овог лика. Знаш сине, рече ми, ја овде живим - овде је све препуно наркомана. Док "штити" бабу, јунак наше приче креће у разговор са дотичним хипи уметником (сликао сам га на кварно да ме не види, као фол док сам враћао апарат у ранац):

From Avala

Иначе гитара коју свира нема две жице које висе на доле ноншалантно, али њему то не смета. Е и онда настаје катастрофа број два (прво место је наравно резервисано за деду бившег бициклисту). Лик пише песме, астролог је, 60 - то је годиште а живи и даље са родитељима. Моје плаве панталоне су у знаку Венере. Плаво је значи боја Венере! А наочаре - оне служе да та васиона комуницира преко мене са оним што ме окружује. Песма коју пева је "Independent day". То је његова песма, инспирисана истоименим филмом. Американци знају за постојање живих бића ван земље: Јупитеријанаца и Венеријанаца. Они комуницирају сателитима с њима, а филм су пласирали чисто да и ми знамо да нисмо сами на овом свету. Сад реченица коју је пар пута пљуснуо у етар, али нисам смео да поставим ни једно потпитање јер ко зна где би отишли: АМЕРИКАНЦИ СА ЈУПИТЕРИЈАНЦИМА ТИМ ТАЛАСИМА РАЗМЕЊУЈУ МРТВЕ !!!! Знам да је споменуо и филм Пети елемент, јер га је нешто у вези самном подсетило на пети елемент (можда личим на Брус Вилиса из млађих дана ; ). Ето, да нисам упознао дотичног Драгана (који се зове исто као Драган Шутановац и Драган Ђилас и не знам који још Драган, што није случајно јер преко њега васиона комуницира са дотичним личностима) не бих знао да овај народ води порекло од КИНЕЗА. Да, да, то је све дошло са Карпата, све су то Белоруси, Кинези итд.... С друге стране ови доле (моји) су грчко / турска комбинација, јер су Турци и Грци иста ствар. Да Грци нису пустили Турке никад не би ни било боја на Косову..... За дивно чудо он је ту досељен, отац му је из Неготина а мајка из Димитровграда. Значи једино је он права ствар, јер Власи су нешто посебно - имали су државу у 9.том веку, а он води баш њихово порекло по оцу ;).
За крај сам оставио врхунац приче: поред песама и астрологије, Драган своје школовање, знање и интелект користи тако што прави патенте. Драган има патенте како да нуклеарке производе 2 пута више струје, на основу онога што је читао у књигама. С друге стране зна како да се лечи Сида и Рак за највише 3 месеца..... Е пазите сад, лик вади папир са бројевима телефона особа које је упознао пре мене !!!! Има њихова занимања и основне податке, двојица су обећали да му помогну (ја се искрено надам да су доктори а не оно како су му се представили :))) да његови патенти угледају светлост дана. Додуше, један од њих је у одбору неког удружења ветерана, они су довољно ретарди да можда и поверују..... НЕКАКО СЕ ИСКОБЕЉАМ И КРЕНЕМ НА ГОРЕ.

Да не описујем прилично досадан пут до горе, све у свему, у једном тренутку ЦИЉ - ВРХ.

From Avala

Сликам пар пута као доказ, седнем, попијем ону воду са несуђеним укусом јабуке. Пошто нисам сигуран да ћу се лепо и брзо вратити (шта ли је могло да ме наведе на те невероватне мисли) крећем врло брзо - да ме не ухвати мрак. Повратак до града је, на сву срећу, био довољно брз и лак. Углавном само низбрдо. Онда настаје наставак агоније. На самом почетку видим да се ранац држи на само пар конаца. Ако се искида не знам шта ћу с њим. Дошао сам до Аутокоманде. Ајде да се баш не тркам ту с колима јер сам ионако мртав - идем до сајма (одакле сам и кренуо) па бициклистичком стазом. Сада ћу бар да запамтим како да следећи пут дођем до булевара (кад се опет решим на пут до Авале). Погледам карту и замислим где треба да идем, 4-5 раскрсница за памћење. Стадион ЈНА, кхм...
Аутопут. Ок, идем назад па мало западније па опет на доле.
БИП, ок опет мало назад па западно па на доле.
ОПЕТ БИП али с друге стране. Назад па западно па опет на доле.
Непозната окретница. Неки пензионер стоји ту и пита ме "јел иду овде још увек аутобуси" а нигде ни једног натписа. Стајалиште је начисто урнисано. Нигде никог, само једна паркирана кола која се дрмају.... ПА ДЕДА ЈЕ ВОАЈЕР !!!!!!!!! Ај опет назад па опет на запад па опет на доле.
И ОПЕТ СЛЕПА УЛИЦА. Колико неозначених слепих улица има у овом граду !!!!!! Опет назад, па западно ...
УКЉУЧЕЊЕ НА АУТОПУТ. Претрчим на другу страну па западно па доле....

Више се и не сећам још колико покушаја је било, али на крају сам нашао Сајам, олааааааааааааааааа.
Даље се није дешавало ништа интересантно, сем што ми је максимална брзина кретања била око 17 - 19kmh, и тотално сам се сморио јер су ме сви претицали а ја био толико мртав да сам само гледао испред себе и јео се у себи :(. И све време размишљам: ако сад излете они керови, што на Дорћолском кеју чекају бициклисте из заседе, само ћу да легнем испред њих нек ме поједу. Немам снаге ни да подвикнем. И они су се изгледа сажалили на мене. Дошао сам кући.
ДОШАО КУЋИ ЈЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

И за крај, да малерима тог дана није био крај (мада ово, као и ранац не знам дал да бројим у малере или у срећу) погледах јуче бицикл - задња гума опет празна. Опет се избушила гума, на сву срећу пред станом. И сад ми дође да одем оном сервисеру у Planetbike да му поломим главу, јер кад Стојан каже: гуму сам избушио јер је спољашња већ превише излизана, генијалац ми соли памет: "неееееееееееее, немој да мењаш ову гуму, Continental је одлична гума"....... Па шта ће ми маркирана гума кад се буши сваке недеље. Мајстори. Уф.

Све слике са овог путовања можете видети у мом албуму: http://picasaweb.google.com/stolex/Avala