Apple је фирма која ме је одувек нервирала, а та мржња сваким даном само ескалира. Временом су почели да ме нервирају и људи који се одушевљавају сваким производом дотичне фирме (ја их зовем јабукари). Него, поента овог мог поста није да ја пљујем по овој фирми и њеним конзументима. Ово пишем огорчен оним што сам од њиховог производа доживео, насупрот очекивањима.
На послу од скоро радим са колегом који је велики заљубљеник у целу Apple гарнитуру производа. Оно што ми стално потенцира је да је он изабрао Apple јер њихове производе "само укључиш и они раде". Вероватно ми никад не би пало на памет да ПРЕПЛАТИМ било које фенси парче хардвера који они ваљају својим заслепљеним верницима, али десило се да сам захваљујући једној нишкој фирми добио на поклон iPod Shuffle плејер. Добро, кад сам држао овај на први поглед интересантан уређај не могу да не признам да сам се прибојавао да се не заљубим у њега па и ја полако постанем члан Apple секте.
На први поглед сам уређај је лепо упакован у пластичну кутију са упутством на неколико језика. Заиста је складно све сложено. Решим да не будем прави Србин, већ да прво прочитам упутство. Оно што је сасвим очигледно на први поглед је да овај iPod Shuffle нема ни један једини тастер/контролу на себи. Све контроле су измештене на специјалне слушалице које имају 3 тастера (2 за појачавање и стишавање и један за СВЕ остало).
1. Први недостатак који сам приметио је да се све контроле одвијају помоћу само једног тастера. Како? Један притисак је play, два значе скок на следећу песму, три пута клик прелази на претходну песму. Ако желимо да стартујемо неку плејлисту (још увек не знам како се оне убацују на уређај) потребно је држати неколико секунди дугме па пустити па ..... Јеботе враћамо се 200 година уназад и учимо морзеову азбуку! И неко ће да ми прича да је иновативност њиховог UI-ja феноменална?
ОК можда сам глуп, ионако све радим тастатуром а миш користим само кад нешто треба да дрегујем или уоквирим. Вероватно је обичним имбецилима ово лакше него да има 10 дугмета за сваку функцију. Узимам уређај и примећујем следећи недостатак:
2.све контроле су на слушалицама, ја као активни слушаоц музике са преносних уређаја слушалице мењам бар 2 пута годишње. Сасвим је логично да овакве слушалице не могу да купим било где, тако да пре него сам и чуо како звуче отишао сам да видим какав је избор слушалица за овај уређај. Најјефтиније слушалице коштају 2600 динара (~26 евра). За тај новац бих могао да купим 10 пута квалитетније слушалице и да ми остану паре. Значи могу да купим само њихове слушалице које су осредњег квалитета и астрономске цене и које ћу мењати највероватније бар једном годишње. Поређења ради, за 26 евра могуће је купити комплетан MP3 плејер истог капацитета и сличних аудио особина као iPod. Овим сам већ схватио да ће ми ово бити уређај који и ако ме одушеви нећу носити стално са собом гужвајући му каблове по џеповима. Ок, остало је још да чујем какав је квалитет звука.
Убадам уређај у један слободан USB конектор на рачунару у нади да ћу само превући пар неких квалитетних песама за тест. Наравно ТО ЈЕ НЕМОГУЋЕ. Ipod се мора иницијализовати и пунити песмама преко свог специјализованог програма iTunes, и ту долазим до проблема бр
3.Да не дође до забуне, ово претпостављам да ради супер и аутоматизовано уколико сте десктоп Apple корисник, као што ја нисам. Да ствар буде још гора на свом рачунару користим 64-ро битну верзију оперативног система Windows XP. Махинално скинем последњу верзију iTunes са званичног сајта и одмах на почетку се јави проблем да за мој оперативни систем неће радити 32-во битна верзија. ОК, није до њих, моја је грешка јер нисам скинуо праву верзију. Скинем 64-робитну верзију, кликнем два пута и.... опет грешка: 64-робитна верзија захтева минимум Windows Vista-у. Значи за мој оперативни систем не постоји функционална верзија програма iTunes. Одем на Google и кренем у потрагу за проблемом. Наравно нисам ја први коме се ово десило. Решење је: неким од архивера (WinRar ili 7Zip) распаковати инсталациони пакет, наћи фајл iTunes.msi, затим скинути неки едитор MSI инсталационих фајлова, онда отићи на неки стринг у фајлу и заменити број који означава минималну верзију ОС-а неким другим мањим бројем ! Затим све лепо вратити у архиву и инсталација је спремна. Одрадим све лепо, инсталирам још лепше, покренем, али авај: iTunes сервис је немогуће стартовати јер не постоје привилегије. Пробам још пар пута, реинсталирам све од нуле, али проблем се јавља изнова и изнова. Ни на интернету не нађем решење. Онда покренем неку верзију виртуалног 32-во битног Windows XP-а и кренем у авантуру инсталације истог тамо. Овде сам успео да инсталирам iTunes комплет који након покретања одмах пријави грешку и пукне. Гуглањем сазнам да се то дешава свима и да је немогуће покренути дотичну верзију 9.1.1 преко виртуалне машине, али је могуће ископати 7 месеци старију верзију 9.0.2 која ради савршено. Још једна деинсталација и реинсталација, па онда конфликти јер деинсталација није побрисала све фајлове које треба, па опет деинсталација па ручно брисање свега што у имену садржи Apple и/или iTunes на харду па поновна инсталација и БИНГОООООО! Напокон је све прорадило. Задовољство да пребацим песму са рачунара на овај идиотски уређај ме кошта око 300Mb на хард диску и око недељу дана тееееешког мучења.
На крају, пребацивши пар квалитетно одрађених продукцијских песама закључио сам да је звук на уређају квалитетан, високи тонови се одлично чују, али басова нема (довољно). Наравно на уређају је немогуће подесити еквилајзер. Дивно. Сада ми је мало жао што уређај нисам одмах продао на неком аукцијском сајту и да будем миран.
И за крај могу да потврдим ону с почетка- Apple уређаји - само убодеш и исцимаш се једно недељу две са advanced нивоом познавања рада на рачунару, и он ради.
недеља, 16. мај 2010.
четвртак, 26. новембар 2009.
Kultur Shock у Београду - како не треба организовати концерт
Постоји сајт last.fm коме сам захвалан за уопште сазнање о постојању групе која се крије иза назива "Култур Шок". У питању је тотална мешавина како људи који чине групу, тако и самог музичког правца који прате.
Већина чланова групе су Американци, са додатком Бугарина, Босанца и једног Јапанца. Правац који свирају највише одговара неком циганском панку. Њихови албуми богати су обрадама балканских народних песама. Све у свему прелепо звуче за мој укус.
Једног лепог, сунчаног дана, док су птичице цвркутале, а ветар (до)носио мирис процвалог ливадског цвећа помешан са планинском свежином, стигне до мене информација да мој омиљени бенд долази у Београд. СУПЕР, одмах заборавим лепоту која ме окружује и трк до компа да проверим на интернету шта и како. Тамо сазнам да дотични бенд организује балканску турнеју на којој ће у Београду бити 3.децембра у Дому културе. Пошто не знам где се налази Дом културе ја лепо поставим питање и врло брзо на истом форуму добијем одговор да је у питању Дом омладине. Супер.
Пар дана касније од доброг друга који зна да обожавам Култур Шок добијам линк до банера:
Ок, од једном се јавља мени прилично омражени Living room који је на себе преузео организацију концерта. Шта је ту, попљуваћу све што сам рекао кад је Култур Шок у питању и отићи ћу тамо поново.
Данас је тачно недељу дана до почетка концерта. Поучен искуством да увек извисим за карте кад нешто јако желим одем ја до горе поменутог клуба да купим карте, кад тамо- изненађење: Карте се нису ни продавале, нити је неко упознат да ће група да гостује ту. Сви су чули да они ипак свирају у Дому Омладине а не у living room-у. Тако сам послат по карте у Дом омладине. А тамо..... Опет уверавања да ни они не знају ништа о концерту, али ако концерта буде, карте ће се сигурно продавати код њих.
И шта рећи на крају о професионалној организацији концерта У ЗЕМЉИ СРБИЈИ?
Већина чланова групе су Американци, са додатком Бугарина, Босанца и једног Јапанца. Правац који свирају највише одговара неком циганском панку. Њихови албуми богати су обрадама балканских народних песама. Све у свему прелепо звуче за мој укус.
Једног лепог, сунчаног дана, док су птичице цвркутале, а ветар (до)носио мирис процвалог ливадског цвећа помешан са планинском свежином, стигне до мене информација да мој омиљени бенд долази у Београд. СУПЕР, одмах заборавим лепоту која ме окружује и трк до компа да проверим на интернету шта и како. Тамо сазнам да дотични бенд организује балканску турнеју на којој ће у Београду бити 3.децембра у Дому културе. Пошто не знам где се налази Дом културе ја лепо поставим питање и врло брзо на истом форуму добијем одговор да је у питању Дом омладине. Супер.
Пар дана касније од доброг друга који зна да обожавам Култур Шок добијам линк до банера:
Ок, од једном се јавља мени прилично омражени Living room који је на себе преузео организацију концерта. Шта је ту, попљуваћу све што сам рекао кад је Култур Шок у питању и отићи ћу тамо поново.
Данас је тачно недељу дана до почетка концерта. Поучен искуством да увек извисим за карте кад нешто јако желим одем ја до горе поменутог клуба да купим карте, кад тамо- изненађење: Карте се нису ни продавале, нити је неко упознат да ће група да гостује ту. Сви су чули да они ипак свирају у Дому Омладине а не у living room-у. Тако сам послат по карте у Дом омладине. А тамо..... Опет уверавања да ни они не знају ништа о концерту, али ако концерта буде, карте ће се сигурно продавати код њих.
И шта рећи на крају о професионалној организацији концерта У ЗЕМЉИ СРБИЈИ?
четвртак, 20. август 2009.
Правда за Мишковића
Сви ми који живимо у Србији налетели смо у овој 2009-тој бар на неку уништену фасаду тотално бесмисленом и неоправданом паролом "Правда за Уроша". Урош је наиме неки Звездин навијач који је био жртвено јагње, или ти први од свих навијача који је стварно на?ебо за глупост коју је урадио.
Вероватно никад не бих написао ни једну реченицу везану за Уроша и прашину која се дигла око њега, да недавно на путу са једног на други посао нисам видео један други графит који је инспирисан поплавом ових Урошевих. Наиме, на фасади факултета за математику и физику (и можда још нешто) у Београду, са стране зграде који гледа низ Капетан Мишину улицу, освануо је графит са текстом као у наслову:
ПРАВДА ЗА МИШКОВИЋА !!!!
Застао сам на тренутак гледајући у зид и смејући се. Данима сам причао људима о истом, док пре неки дан исти графит није доживео још већу кулминацију.
Неко је узео остатке старог рама и исти залепио на зид зраде, урамљујући тиме сам графит. Тако је тренутна реченица добила на значају, јер је "урамљена" и то на фасади једне зграде у центру Београда :).
И ето, да не би ова за неке шала, а за мене тужна истина остала незапажена, решио сам да је на овај начин овековечим и презентујем, па, ко зна, можда се некад времена промене па носталгично и са осмехом на лицу прочитам ово
Вероватно никад не бих написао ни једну реченицу везану за Уроша и прашину која се дигла око њега, да недавно на путу са једног на други посао нисам видео један други графит који је инспирисан поплавом ових Урошевих. Наиме, на фасади факултета за математику и физику (и можда још нешто) у Београду, са стране зграде који гледа низ Капетан Мишину улицу, освануо је графит са текстом као у наслову:
ПРАВДА ЗА МИШКОВИЋА !!!!
Застао сам на тренутак гледајући у зид и смејући се. Данима сам причао људима о истом, док пре неки дан исти графит није доживео још већу кулминацију.
Неко је узео остатке старог рама и исти залепио на зид зраде, урамљујући тиме сам графит. Тако је тренутна реченица добила на значају, јер је "урамљена" и то на фасади једне зграде у центру Београда :).
И ето, да не би ова за неке шала, а за мене тужна истина остала незапажена, решио сам да је на овај начин овековечим и презентујем, па, ко зна, можда се некад времена промене па носталгично и са осмехом на лицу прочитам ово
четвртак, 18. јун 2009.
Бициклом на Авалу
Недеља, диван дан, 9 и нешто мало преко а сунце већ пржи ли пржи. Добар знак - неће бити много шетача ;). Зовем другарицу којој сам обећао вожњу - изненада јој дошли родитељи да сређују нешто по стану и не може да изађе. Хм, размислим се у себи, рано јутро, цео дан предамном, а у глави ми је само Талијанова (Талијан је иначе мој пријатељ чије понашање у многоме подсећа на Италијанске фудбалере - манекене) порука из меила где нас као зове на вожњу:
"Ма није проблем... САМО ДА КРЕНЕМО НЕКАД"
Рекох то је то, зовем га. Звони, звони, звони, дал да прекинем? Нећу, сигурно гледа ко га зове и неће да се јави... Јавља се Талијан, ја сав срећан, он већ утучен, зна зашто га зовем, а зна и да не може :(. Ок, остао сам сам. Сам сам се и родио. Уосталом увек је најбоље кад си сам. Никад не мораш да се прилагођаваш другима. Додуше увек могу да нађем друштво за Аду, али нико од њих више од 2 круга није у стању да одвози. Окренем ја пар кругова, сам, темпом који мени одговара, погледам на сат - нема још ни 11. Шта да радим цео дан? На Кошутњаку сам био јуче. И тако, једино логично решење падне на Авалу. Погледам мој PDA, и схватим да само са Аде треба да дођем до неког булевара ЈНА и само идем њиме и стижем сигурно. Супер, погледам правац, пар улица где бих као требао да прођем и кренем у авантуру.
Улице се баш не слажу са оним које су ми у сећању са PDA мапе, али пратим правац по компасу и требало би да то иде некако... Вауууууууууууууууу, Топчидер. Хм, вероватно мора ту да се прође, око мене лете кола, летим и ја заједно с њима, а нигде тротоара да станем и бацим опет поглед на мапу.... Размишљам у себи: аууууууууу, ал ће да буде зајебан повратак кад кренем узбрдо овде где нема ни тротоара а кола јуре преко 80.
КОШУТЊАК !!!!!!!! Како? Одакле? Гледам карту ал сад ми ништа није јасно. Зашао сам му с доње стране. Ауф, не видим ни један нормалан пут да дођем до булевара. Идем полако на горе па ћу видети већ. Чесма, могао бих да наточим воду, поред чесме деда, просјак неки, тражи ми цигару. Наравно да немам, али онда чиним кардиналну грешку. Питам деду како најлакше до Авале. Објашњава ми као да живим 250 година у Београду и као да знам сваку зграду у њему само не знам да то повежем у логичан пут до Авале. Још му није јасно како не знам топлану код Раковице ???? Ок, имам и више него довољно информација, покушаћу да се извучем. Али то је много лакше рећи него учинити. Деда иде замном и прича. Држи ми предавања. Он је исто возио бицикл 70-тих година (прошлог века наравно). У то време у Београду су била два професионалца. Један од њих је живео код (па сат ту иде прича од пар минута где се тачно налазе) барака ту иза брда. Други је био Олимпијац. Е тај други је први пут видео бициклу у војсци. Сад ми деда препричава причу оног првог како је овај други постао олимпијац иако је тако касно почео да се бави спортом. Е, па тај олимпијац је био сељак човек, и онда је орао ручно, волови вуку, а он притиска плуг (или шта већ). Тако је јунак ове приче ојачао трбушњаке, а трбушњаци су најважнији за бициклизам. Био сам почаствован да ми деда ода тајну трбушњака, тајну бициклиста која се чува већ 40 година и преноси само одређеним људима ;). Верујем да вас не интересује како су и деца и ево сада унуци тог олимпијца наставили да возе бицикле, као што није ни мене али сам морао да одслушам. Више ни сам не знам како сам успео да побегнем од њега, бесан и ужасно изнервиран и .... замало опет нисам пао. Да, ипак су ми амортизери превише отворени тако да пропадам тамо где треба да наставим да се крећем - нећу да ризикујем. Настављам стазом која постаје тешко изводљива већ и за пешаке. Сишао сам и гурам бицикл. Опет иде тешко, проклизавам јер је земља мокра. Три пута сам застајкивао да узмем ваздух, али ево ме већ на врху. Сада опет могу да возим.
Опа, водо торањ. Нееееееееееееее, Стојане, то је оно што ти је још пре Топчидера дало лажну наду да је можда Авалски торањ и да си на правом путу :(. Значи ја сам на Видиковцу. Дивно.... Али у свему томе постоји једна добра ствар - Сад знам где сам. Узмем PDA, погледам мапу и изанализирам: једино логично решење и прелаз преко пруге (неке пруге која је на мапи) је преко неког Раковичког пута. Он је за пар скретања лево. По карти видим да пише MCDonald's. Тачно, деда је споменуо исти, као: па ти као млад сигурно знаш где је MCDonald's кад не знаш оне остале предратне институције (које је набрајао а ја одречно климао главом). Супер, идем полако. Издваја се лева трака за скретање, дајем знак да скрећем, гурам се између кола, прелазим у леву траку, скрећем.... СРАЊЕ. Ово није Раковички пут, ово је паркинг MCDonaldsa. Што је најгоре нисам једини ко се зајебо. Још веће срање је што многи не знају да изађу одатле :). Али ја сам бициклом, ја могу и преко травњака ;). Ко их јебе кад су толики значај сигнализацији на путу дали за MCDonalds, као да је он важнији од Раковичког пута....
Сад сам опет на правом путу, само треба да пратим улицу и скренем лево (негде). Кхм, нешто се не слаже. Станем на аутобуској станици, погледам распоред аутобуса који ту пролазе - то није место где би трео да будем. Опет сам се зајебо. Нађем некако пролаз и вратим се на зацртану ми трасу. Сада већ, поучен претходним искуством, стајем на сваке <= 3 раскрснице да проверим да ли знам где сам. Охохооооооооо, puzzle градић, троле, ЦИВИЛИЗАЦИЈО ЕВЕЕЕЕЕЕЕЕ МЕ.....
Пролазим пар завучених уличица и требало би да сам у близини булевара који тражим. Раскрсница, узимам PDA и појма немам где сам :(. Нигде не пише ни једна улица, само неки велики бројеви на згради (130 и нешто). Видим да ту скреће трамвај 9, али те кривине нема на мојој карти. Сморио сам се начисто. Седнем испред неке зграде (која нема ни клупице него седим на зиду) да поједем једну миниплазму коју сам понео за сваки случај. Немам више ни воде. Крећем око зграда да нађем продавницу. Нашао продавницу, али не ради - недеља је.
Не знам где сам, немам воде, преморен сам од досадашњих узбрдица и низбрдица. Најозбиљније размишљам да се вратим. Ионако ником нисам рекао где сам пошао - нећу да се обрукам :)))). Све време гледам неку "савремену" зграду која личи на ТВ Пинк. Прилазим и видим табле са називима улица. На једној пише "Булевар Ослобођења". Идем па како ми буде.... Покретни семафор ???? Прошао сам на жуто :)). Мојим изненађењима никако да дође крај. Возим и питам се шта ће семафор овде на правом путу. Одговор сам видео после 10-так секунди. ВРЕО АСФАЛТ !!!! Људи управо асфалтирају целу ту деоницу. Кола пролећу поред мене. Ја се вучем ужасно споро јер је узбрдо, уморан сам, жедан, гуме ми се лепе за асфалт, а са стране нема тротоара - само банкина. Али, онда се испред мене појавила продавница и све муке су биле за трен заборављене: "Дај неку воду од литар", рекох. 0.5l ми је премало, а од 1.5l ће ми пући ранац сигурно. Сад, кад имам воде, крећем даље па како ми буде. Срање, вода је са укусом брескве. Сад пљуцкам као лама јер ми се јавља неки шљам у устима пошто сам попио пола флашице на ЕКС. И где баш брескву да ми да. Мислио сам да је јабука. Касније се испоставило да то није јабука већ неко презиме на Ј :(. Возим даље, шта је ту је. У сусрет ми наилазе колеге са друмским бајсевима и јављају ми се. Јављам се и ја њима. Не размишљам о умору, о рукама које трну, о ногама које не раде онако како сам их учио, само возим право и гледам напред. Јаааааааааао, прошао сам таблу са леве стране где је писало "Авала". Сачекам колону да прође, па се окренем за 180 степени и вратим назад. То је ТО. На асфалту пише још 4km до врха. Напокон знам где је циљ, ааааааааааааааааааааааали, са леве стране је шумски пут, а око мене кола која јуре као луда. Да, идем шумским па како ми буде. Уф, превише је узбрдо. Природа је дивна. Пролазно време задовољавајуће. Оставим бајс и легнем на клупицу и гледам у крошње изнад мене. Супер, после 10так минута спреман сам за даље победе.
Чесма, вода и звуци гитаре. Вероватно неко друштванце распаљује роштиљ уз сопствену музику. Нееееееееееееее наравно. Нека баба точи воду на чесми, а неки тип седи сам и пева на сав глас. Баба ме замоли да сачекам да она напуни воду, јер је страх овог лика. Знаш сине, рече ми, ја овде живим - овде је све препуно наркомана. Док "штити" бабу, јунак наше приче креће у разговор са дотичним хипи уметником (сликао сам га на кварно да ме не види, као фол док сам враћао апарат у ранац):
Иначе гитара коју свира нема две жице које висе на доле ноншалантно, али њему то не смета. Е и онда настаје катастрофа број два (прво место је наравно резервисано за деду бившег бициклисту). Лик пише песме, астролог је, 60 - то је годиште а живи и даље са родитељима. Моје плаве панталоне су у знаку Венере. Плаво је значи боја Венере! А наочаре - оне служе да та васиона комуницира преко мене са оним што ме окружује. Песма коју пева је "Independent day". То је његова песма, инспирисана истоименим филмом. Американци знају за постојање живих бића ван земље: Јупитеријанаца и Венеријанаца. Они комуницирају сателитима с њима, а филм су пласирали чисто да и ми знамо да нисмо сами на овом свету. Сад реченица коју је пар пута пљуснуо у етар, али нисам смео да поставим ни једно потпитање јер ко зна где би отишли: АМЕРИКАНЦИ СА ЈУПИТЕРИЈАНЦИМА ТИМ ТАЛАСИМА РАЗМЕЊУЈУ МРТВЕ !!!! Знам да је споменуо и филм Пети елемент, јер га је нешто у вези самном подсетило на пети елемент (можда личим на Брус Вилиса из млађих дана ; ). Ето, да нисам упознао дотичног Драгана (који се зове исто као Драган Шутановац и Драган Ђилас и не знам који још Драган, што није случајно јер преко њега васиона комуницира са дотичним личностима) не бих знао да овај народ води порекло од КИНЕЗА. Да, да, то је све дошло са Карпата, све су то Белоруси, Кинези итд.... С друге стране ови доле (моји) су грчко / турска комбинација, јер су Турци и Грци иста ствар. Да Грци нису пустили Турке никад не би ни било боја на Косову..... За дивно чудо он је ту досељен, отац му је из Неготина а мајка из Димитровграда. Значи једино је он права ствар, јер Власи су нешто посебно - имали су државу у 9.том веку, а он води баш њихово порекло по оцу ;).
За крај сам оставио врхунац приче: поред песама и астрологије, Драган своје школовање, знање и интелект користи тако што прави патенте. Драган има патенте како да нуклеарке производе 2 пута више струје, на основу онога што је читао у књигама. С друге стране зна како да се лечи Сида и Рак за највише 3 месеца..... Е пазите сад, лик вади папир са бројевима телефона особа које је упознао пре мене !!!! Има њихова занимања и основне податке, двојица су обећали да му помогну (ја се искрено надам да су доктори а не оно како су му се представили :))) да његови патенти угледају светлост дана. Додуше, један од њих је у одбору неког удружења ветерана, они су довољно ретарди да можда и поверују..... НЕКАКО СЕ ИСКОБЕЉАМ И КРЕНЕМ НА ГОРЕ.
Да не описујем прилично досадан пут до горе, све у свему, у једном тренутку ЦИЉ - ВРХ.
Сликам пар пута као доказ, седнем, попијем ону воду са несуђеним укусом јабуке. Пошто нисам сигуран да ћу се лепо и брзо вратити (шта ли је могло да ме наведе на те невероватне мисли) крећем врло брзо - да ме не ухвати мрак. Повратак до града је, на сву срећу, био довољно брз и лак. Углавном само низбрдо. Онда настаје наставак агоније. На самом почетку видим да се ранац држи на само пар конаца. Ако се искида не знам шта ћу с њим. Дошао сам до Аутокоманде. Ајде да се баш не тркам ту с колима јер сам ионако мртав - идем до сајма (одакле сам и кренуо) па бициклистичком стазом. Сада ћу бар да запамтим како да следећи пут дођем до булевара (кад се опет решим на пут до Авале). Погледам карту и замислим где треба да идем, 4-5 раскрсница за памћење. Стадион ЈНА, кхм...
Аутопут. Ок, идем назад па мало западније па опет на доле.
БИП, ок опет мало назад па западно па на доле.
ОПЕТ БИП али с друге стране. Назад па западно па опет на доле.
Непозната окретница. Неки пензионер стоји ту и пита ме "јел иду овде још увек аутобуси" а нигде ни једног натписа. Стајалиште је начисто урнисано. Нигде никог, само једна паркирана кола која се дрмају.... ПА ДЕДА ЈЕ ВОАЈЕР !!!!!!!!! Ај опет назад па опет на запад па опет на доле.
И ОПЕТ СЛЕПА УЛИЦА. Колико неозначених слепих улица има у овом граду !!!!!! Опет назад, па западно ...
УКЉУЧЕЊЕ НА АУТОПУТ. Претрчим на другу страну па западно па доле....
Више се и не сећам још колико покушаја је било, али на крају сам нашао Сајам, олааааааааааааааааа.
Даље се није дешавало ништа интересантно, сем што ми је максимална брзина кретања била око 17 - 19kmh, и тотално сам се сморио јер су ме сви претицали а ја био толико мртав да сам само гледао испред себе и јео се у себи :(. И све време размишљам: ако сад излете они керови, што на Дорћолском кеју чекају бициклисте из заседе, само ћу да легнем испред њих нек ме поједу. Немам снаге ни да подвикнем. И они су се изгледа сажалили на мене. Дошао сам кући.
ДОШАО КУЋИ ЈЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
И за крај, да малерима тог дана није био крај (мада ово, као и ранац не знам дал да бројим у малере или у срећу) погледах јуче бицикл - задња гума опет празна. Опет се избушила гума, на сву срећу пред станом. И сад ми дође да одем оном сервисеру у Planetbike да му поломим главу, јер кад Стојан каже: гуму сам избушио јер је спољашња већ превише излизана, генијалац ми соли памет: "неееееееееееее, немој да мењаш ову гуму, Continental је одлична гума"....... Па шта ће ми маркирана гума кад се буши сваке недеље. Мајстори. Уф.
Све слике са овог путовања можете видети у мом албуму: http://picasaweb.google.com/stolex/Avala
"Ма није проблем... САМО ДА КРЕНЕМО НЕКАД"
Рекох то је то, зовем га. Звони, звони, звони, дал да прекинем? Нећу, сигурно гледа ко га зове и неће да се јави... Јавља се Талијан, ја сав срећан, он већ утучен, зна зашто га зовем, а зна и да не може :(. Ок, остао сам сам. Сам сам се и родио. Уосталом увек је најбоље кад си сам. Никад не мораш да се прилагођаваш другима. Додуше увек могу да нађем друштво за Аду, али нико од њих више од 2 круга није у стању да одвози. Окренем ја пар кругова, сам, темпом који мени одговара, погледам на сат - нема још ни 11. Шта да радим цео дан? На Кошутњаку сам био јуче. И тако, једино логично решење падне на Авалу. Погледам мој PDA, и схватим да само са Аде треба да дођем до неког булевара ЈНА и само идем њиме и стижем сигурно. Супер, погледам правац, пар улица где бих као требао да прођем и кренем у авантуру.
Улице се баш не слажу са оним које су ми у сећању са PDA мапе, али пратим правац по компасу и требало би да то иде некако... Вауууууууууууууууу, Топчидер. Хм, вероватно мора ту да се прође, око мене лете кола, летим и ја заједно с њима, а нигде тротоара да станем и бацим опет поглед на мапу.... Размишљам у себи: аууууууууу, ал ће да буде зајебан повратак кад кренем узбрдо овде где нема ни тротоара а кола јуре преко 80.
КОШУТЊАК !!!!!!!! Како? Одакле? Гледам карту ал сад ми ништа није јасно. Зашао сам му с доње стране. Ауф, не видим ни један нормалан пут да дођем до булевара. Идем полако на горе па ћу видети већ. Чесма, могао бих да наточим воду, поред чесме деда, просјак неки, тражи ми цигару. Наравно да немам, али онда чиним кардиналну грешку. Питам деду како најлакше до Авале. Објашњава ми као да живим 250 година у Београду и као да знам сваку зграду у њему само не знам да то повежем у логичан пут до Авале. Још му није јасно како не знам топлану код Раковице ???? Ок, имам и више него довољно информација, покушаћу да се извучем. Али то је много лакше рећи него учинити. Деда иде замном и прича. Држи ми предавања. Он је исто возио бицикл 70-тих година (прошлог века наравно). У то време у Београду су била два професионалца. Један од њих је живео код (па сат ту иде прича од пар минута где се тачно налазе) барака ту иза брда. Други је био Олимпијац. Е тај други је први пут видео бициклу у војсци. Сад ми деда препричава причу оног првог како је овај други постао олимпијац иако је тако касно почео да се бави спортом. Е, па тај олимпијац је био сељак човек, и онда је орао ручно, волови вуку, а он притиска плуг (или шта већ). Тако је јунак ове приче ојачао трбушњаке, а трбушњаци су најважнији за бициклизам. Био сам почаствован да ми деда ода тајну трбушњака, тајну бициклиста која се чува већ 40 година и преноси само одређеним људима ;). Верујем да вас не интересује како су и деца и ево сада унуци тог олимпијца наставили да возе бицикле, као што није ни мене али сам морао да одслушам. Више ни сам не знам како сам успео да побегнем од њега, бесан и ужасно изнервиран и .... замало опет нисам пао. Да, ипак су ми амортизери превише отворени тако да пропадам тамо где треба да наставим да се крећем - нећу да ризикујем. Настављам стазом која постаје тешко изводљива већ и за пешаке. Сишао сам и гурам бицикл. Опет иде тешко, проклизавам јер је земља мокра. Три пута сам застајкивао да узмем ваздух, али ево ме већ на врху. Сада опет могу да возим.
Опа, водо торањ. Нееееееееееееее, Стојане, то је оно што ти је још пре Топчидера дало лажну наду да је можда Авалски торањ и да си на правом путу :(. Значи ја сам на Видиковцу. Дивно.... Али у свему томе постоји једна добра ствар - Сад знам где сам. Узмем PDA, погледам мапу и изанализирам: једино логично решење и прелаз преко пруге (неке пруге која је на мапи) је преко неког Раковичког пута. Он је за пар скретања лево. По карти видим да пише MCDonald's. Тачно, деда је споменуо исти, као: па ти као млад сигурно знаш где је MCDonald's кад не знаш оне остале предратне институције (које је набрајао а ја одречно климао главом). Супер, идем полако. Издваја се лева трака за скретање, дајем знак да скрећем, гурам се између кола, прелазим у леву траку, скрећем.... СРАЊЕ. Ово није Раковички пут, ово је паркинг MCDonaldsa. Што је најгоре нисам једини ко се зајебо. Још веће срање је што многи не знају да изађу одатле :). Али ја сам бициклом, ја могу и преко травњака ;). Ко их јебе кад су толики значај сигнализацији на путу дали за MCDonalds, као да је он важнији од Раковичког пута....
Сад сам опет на правом путу, само треба да пратим улицу и скренем лево (негде). Кхм, нешто се не слаже. Станем на аутобуској станици, погледам распоред аутобуса који ту пролазе - то није место где би трео да будем. Опет сам се зајебо. Нађем некако пролаз и вратим се на зацртану ми трасу. Сада већ, поучен претходним искуством, стајем на сваке <= 3 раскрснице да проверим да ли знам где сам. Охохооооооооо, puzzle градић, троле, ЦИВИЛИЗАЦИЈО ЕВЕЕЕЕЕЕЕЕ МЕ.....
Пролазим пар завучених уличица и требало би да сам у близини булевара који тражим. Раскрсница, узимам PDA и појма немам где сам :(. Нигде не пише ни једна улица, само неки велики бројеви на згради (130 и нешто). Видим да ту скреће трамвај 9, али те кривине нема на мојој карти. Сморио сам се начисто. Седнем испред неке зграде (која нема ни клупице него седим на зиду) да поједем једну миниплазму коју сам понео за сваки случај. Немам више ни воде. Крећем око зграда да нађем продавницу. Нашао продавницу, али не ради - недеља је.
Не знам где сам, немам воде, преморен сам од досадашњих узбрдица и низбрдица. Најозбиљније размишљам да се вратим. Ионако ником нисам рекао где сам пошао - нећу да се обрукам :)))). Све време гледам неку "савремену" зграду која личи на ТВ Пинк. Прилазим и видим табле са називима улица. На једној пише "Булевар Ослобођења". Идем па како ми буде.... Покретни семафор ???? Прошао сам на жуто :)). Мојим изненађењима никако да дође крај. Возим и питам се шта ће семафор овде на правом путу. Одговор сам видео после 10-так секунди. ВРЕО АСФАЛТ !!!! Људи управо асфалтирају целу ту деоницу. Кола пролећу поред мене. Ја се вучем ужасно споро јер је узбрдо, уморан сам, жедан, гуме ми се лепе за асфалт, а са стране нема тротоара - само банкина. Али, онда се испред мене појавила продавница и све муке су биле за трен заборављене: "Дај неку воду од литар", рекох. 0.5l ми је премало, а од 1.5l ће ми пући ранац сигурно. Сад, кад имам воде, крећем даље па како ми буде. Срање, вода је са укусом брескве. Сад пљуцкам као лама јер ми се јавља неки шљам у устима пошто сам попио пола флашице на ЕКС. И где баш брескву да ми да. Мислио сам да је јабука. Касније се испоставило да то није јабука већ неко презиме на Ј :(. Возим даље, шта је ту је. У сусрет ми наилазе колеге са друмским бајсевима и јављају ми се. Јављам се и ја њима. Не размишљам о умору, о рукама које трну, о ногама које не раде онако како сам их учио, само возим право и гледам напред. Јаааааааааао, прошао сам таблу са леве стране где је писало "Авала". Сачекам колону да прође, па се окренем за 180 степени и вратим назад. То је ТО. На асфалту пише још 4km до врха. Напокон знам где је циљ, ааааааааааааааааааааааали, са леве стране је шумски пут, а око мене кола која јуре као луда. Да, идем шумским па како ми буде. Уф, превише је узбрдо. Природа је дивна. Пролазно време задовољавајуће. Оставим бајс и легнем на клупицу и гледам у крошње изнад мене. Супер, после 10так минута спреман сам за даље победе.
 |
| From Avala |
Чесма, вода и звуци гитаре. Вероватно неко друштванце распаљује роштиљ уз сопствену музику. Нееееееееееееее наравно. Нека баба точи воду на чесми, а неки тип седи сам и пева на сав глас. Баба ме замоли да сачекам да она напуни воду, јер је страх овог лика. Знаш сине, рече ми, ја овде живим - овде је све препуно наркомана. Док "штити" бабу, јунак наше приче креће у разговор са дотичним хипи уметником (сликао сам га на кварно да ме не види, као фол док сам враћао апарат у ранац):
 |
| From Avala |
Иначе гитара коју свира нема две жице које висе на доле ноншалантно, али њему то не смета. Е и онда настаје катастрофа број два (прво место је наравно резервисано за деду бившег бициклисту). Лик пише песме, астролог је, 60 - то је годиште а живи и даље са родитељима. Моје плаве панталоне су у знаку Венере. Плаво је значи боја Венере! А наочаре - оне служе да та васиона комуницира преко мене са оним што ме окружује. Песма коју пева је "Independent day". То је његова песма, инспирисана истоименим филмом. Американци знају за постојање живих бића ван земље: Јупитеријанаца и Венеријанаца. Они комуницирају сателитима с њима, а филм су пласирали чисто да и ми знамо да нисмо сами на овом свету. Сад реченица коју је пар пута пљуснуо у етар, али нисам смео да поставим ни једно потпитање јер ко зна где би отишли: АМЕРИКАНЦИ СА ЈУПИТЕРИЈАНЦИМА ТИМ ТАЛАСИМА РАЗМЕЊУЈУ МРТВЕ !!!! Знам да је споменуо и филм Пети елемент, јер га је нешто у вези самном подсетило на пети елемент (можда личим на Брус Вилиса из млађих дана ; ). Ето, да нисам упознао дотичног Драгана (који се зове исто као Драган Шутановац и Драган Ђилас и не знам који још Драган, што није случајно јер преко њега васиона комуницира са дотичним личностима) не бих знао да овај народ води порекло од КИНЕЗА. Да, да, то је све дошло са Карпата, све су то Белоруси, Кинези итд.... С друге стране ови доле (моји) су грчко / турска комбинација, јер су Турци и Грци иста ствар. Да Грци нису пустили Турке никад не би ни било боја на Косову..... За дивно чудо он је ту досељен, отац му је из Неготина а мајка из Димитровграда. Значи једино је он права ствар, јер Власи су нешто посебно - имали су државу у 9.том веку, а он води баш њихово порекло по оцу ;).
За крај сам оставио врхунац приче: поред песама и астрологије, Драган своје школовање, знање и интелект користи тако што прави патенте. Драган има патенте како да нуклеарке производе 2 пута више струје, на основу онога што је читао у књигама. С друге стране зна како да се лечи Сида и Рак за највише 3 месеца..... Е пазите сад, лик вади папир са бројевима телефона особа које је упознао пре мене !!!! Има њихова занимања и основне податке, двојица су обећали да му помогну (ја се искрено надам да су доктори а не оно како су му се представили :))) да његови патенти угледају светлост дана. Додуше, један од њих је у одбору неког удружења ветерана, они су довољно ретарди да можда и поверују..... НЕКАКО СЕ ИСКОБЕЉАМ И КРЕНЕМ НА ГОРЕ.
Да не описујем прилично досадан пут до горе, све у свему, у једном тренутку ЦИЉ - ВРХ.
 |
| From Avala |
Сликам пар пута као доказ, седнем, попијем ону воду са несуђеним укусом јабуке. Пошто нисам сигуран да ћу се лепо и брзо вратити (шта ли је могло да ме наведе на те невероватне мисли) крећем врло брзо - да ме не ухвати мрак. Повратак до града је, на сву срећу, био довољно брз и лак. Углавном само низбрдо. Онда настаје наставак агоније. На самом почетку видим да се ранац држи на само пар конаца. Ако се искида не знам шта ћу с њим. Дошао сам до Аутокоманде. Ајде да се баш не тркам ту с колима јер сам ионако мртав - идем до сајма (одакле сам и кренуо) па бициклистичком стазом. Сада ћу бар да запамтим како да следећи пут дођем до булевара (кад се опет решим на пут до Авале). Погледам карту и замислим где треба да идем, 4-5 раскрсница за памћење. Стадион ЈНА, кхм...
Аутопут. Ок, идем назад па мало западније па опет на доле.
БИП, ок опет мало назад па западно па на доле.
ОПЕТ БИП али с друге стране. Назад па западно па опет на доле.
Непозната окретница. Неки пензионер стоји ту и пита ме "јел иду овде још увек аутобуси" а нигде ни једног натписа. Стајалиште је начисто урнисано. Нигде никог, само једна паркирана кола која се дрмају.... ПА ДЕДА ЈЕ ВОАЈЕР !!!!!!!!! Ај опет назад па опет на запад па опет на доле.
И ОПЕТ СЛЕПА УЛИЦА. Колико неозначених слепих улица има у овом граду !!!!!! Опет назад, па западно ...
УКЉУЧЕЊЕ НА АУТОПУТ. Претрчим на другу страну па западно па доле....
Више се и не сећам још колико покушаја је било, али на крају сам нашао Сајам, олааааааааааааааааа.
Даље се није дешавало ништа интересантно, сем што ми је максимална брзина кретања била око 17 - 19kmh, и тотално сам се сморио јер су ме сви претицали а ја био толико мртав да сам само гледао испред себе и јео се у себи :(. И све време размишљам: ако сад излете они керови, што на Дорћолском кеју чекају бициклисте из заседе, само ћу да легнем испред њих нек ме поједу. Немам снаге ни да подвикнем. И они су се изгледа сажалили на мене. Дошао сам кући.
ДОШАО КУЋИ ЈЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
И за крај, да малерима тог дана није био крај (мада ово, као и ранац не знам дал да бројим у малере или у срећу) погледах јуче бицикл - задња гума опет празна. Опет се избушила гума, на сву срећу пред станом. И сад ми дође да одем оном сервисеру у Planetbike да му поломим главу, јер кад Стојан каже: гуму сам избушио јер је спољашња већ превише излизана, генијалац ми соли памет: "неееееееееееее, немој да мењаш ову гуму, Continental је одлична гума"....... Па шта ће ми маркирана гума кад се буши сваке недеље. Мајстори. Уф.
Све слике са овог путовања можете видети у мом албуму: http://picasaweb.google.com/stolex/Avala
недеља, 14. јун 2009.
Илегалац у Србији
Прича почиње сасвим уобичајно: враћам се ја после викенда проведеног у Нишу назад у Београд. Због пословних обавеза нисам путовао увече као што имам обичај, већ сам кренуо Нишекспресовим аутобусом у 12 сати. Као по обичају, након бурно проведене вечери, само сам чекао да аутобус крене и да паднем у најдубљи могући сан на неудобном аутобуском седишту.
У једном тренутку аутобус стаје, а ја се по инстикту будим увек кад се то деси. Међутим, у питању није била ни станица, ни наплатна рампа. У аутобус улази екипа од пар невероватно набилдованих полицајаца у цивилу (са ID легитимацијама око врата) и једна жена (која им је изгледа шеф). Крећу са легитимисањем свих путника, поделили су се у пар целина па свако легитимише своје. Одједном неко повика: Нашао са Авганистанца !!!! Остали хтедоше одмах да прекину са даљим легитимисањем, али им је шефица рекла да наставе. Авганистанац се некако сасвим лепо уклопио међ' Србе на први поглед. И кад сам сазнао да је он Авганистанац, погледао сам га мало боље и схватио да бих пре рекао да је неки Циганин из Каменице, Јагличја или Великог Крчимира, него потенцијални авганистански терориста. Имао је зализану фризуру, црн тен, али не превише него некако - умерено црн, фармерице са неким нитнама, баш као што се код нас продају на вашару у Тешици.
На крају, "уљеза" су специјалци одвели са собом, а скуп интелектуалаца у аутобусу је кренуо зналачки да коментарише ко је вероватно он, шта тражи овде и шта ће сад да раде с њим.
У једном тренутку аутобус стаје, а ја се по инстикту будим увек кад се то деси. Међутим, у питању није била ни станица, ни наплатна рампа. У аутобус улази екипа од пар невероватно набилдованих полицајаца у цивилу (са ID легитимацијама око врата) и једна жена (која им је изгледа шеф). Крећу са легитимисањем свих путника, поделили су се у пар целина па свако легитимише своје. Одједном неко повика: Нашао са Авганистанца !!!! Остали хтедоше одмах да прекину са даљим легитимисањем, али им је шефица рекла да наставе. Авганистанац се некако сасвим лепо уклопио међ' Србе на први поглед. И кад сам сазнао да је он Авганистанац, погледао сам га мало боље и схватио да бих пре рекао да је неки Циганин из Каменице, Јагличја или Великог Крчимира, него потенцијални авганистански терориста. Имао је зализану фризуру, црн тен, али не превише него некако - умерено црн, фармерице са неким нитнама, баш као што се код нас продају на вашару у Тешици.
На крају, "уљеза" су специјалци одвели са собом, а скуп интелектуалаца у аутобусу је кренуо зналачки да коментарише ко је вероватно он, шта тражи овде и шта ће сад да раде с њим.
петак, 29. мај 2009.
Светска економска криза - мамац за дебиле
Почетак Апокалипсе....
Светска економска криза...
Само ће одабрани опстати....
Предузећа се полако затварају....
Људи свакодневно остају без послова....
Једино логично решење за излазак из кризе и опстанак је да научите енглески језик.
Гледам оглас и не могу да верујем. Највише на свету мрзим кад неко вређа моју интелигенцију (у овом случају дотична школа енглеског језика Britanicca school). Па зар смо толики дебили да поверујемо у ово? Зар нису могли да осмисле неку бољу превару?
Најлакше се зарађује на туђој муци. И ако се, којим случајем, испостави да је овај мамац ЗА СОМОВЕ успешан, већ очекујем поплаву сличних реклама, типа: Једите наш масан бурек да би изашли из кризе, туширајте се нашим сапуном јер је он најбољи за излаз из кризе...
Док има оваца биће и вуне....
Светска економска криза...
Само ће одабрани опстати....
Предузећа се полако затварају....
Људи свакодневно остају без послова....
Једино логично решење за излазак из кризе и опстанак је да научите енглески језик.
Гледам оглас и не могу да верујем. Највише на свету мрзим кад неко вређа моју интелигенцију (у овом случају дотична школа енглеског језика Britanicca school). Па зар смо толики дебили да поверујемо у ово? Зар нису могли да осмисле неку бољу превару?
Најлакше се зарађује на туђој муци. И ако се, којим случајем, испостави да је овај мамац ЗА СОМОВЕ успешан, већ очекујем поплаву сличних реклама, типа: Једите наш масан бурек да би изашли из кризе, туширајте се нашим сапуном јер је он најбољи за излаз из кризе...
Док има оваца биће и вуне....
петак, 27. март 2009.
Екологија у српској престоници
Дошло је пролеће. Први сунчан дан сам дочекао са нестрпљењем да отворим овогодишњу бициклистичку сезону. Кеј са ове "централно српске стране" Београда је прилично промењен у односу на претходну годину. Свуда се нешто гради. Нови тениски терени око 25.тог маја, нови мост преко Аде.
И све то би прошло незапажено да у наставку кеја нисам видео оно што ме стварно прилично изнервирало и натерало да напишем овај блог. Београд, српска престоница, ушће 90% свесрпског капитала, без обзира колико новца се још уложило у њега, остаће највеће српско село. Па и у селу људи више брину о својој средини него овде. Одакле су ти људи? Да ли толико мрзе Београд, у коме највероватније и живе, па се овако уништилачки односе према њему? Ако се сетим свог претходног револта везаног за српску паклицу цигарета као једини отпад који сам нашао путујући 3 дана по Бугарским планинама, из ове перспективе то је апсолутно ништа.
Шта рећи после оваквог призора. Са друге стране осећам се некако срећно и поносно у исто време што мојом Нишавом никад није прошло оволико људског отпада. Са поносом могу да кажем да сам провинцијалац који није довољно урбан да уништава место где живи, подржава геј параде, облачи се чудно....
Живела провинција !!!!
ПС - још пар слика Београда из моје тачке гледишта можете видети овде.
И све то би прошло незапажено да у наставку кеја нисам видео оно што ме стварно прилично изнервирало и натерало да напишем овај блог. Београд, српска престоница, ушће 90% свесрпског капитала, без обзира колико новца се још уложило у њега, остаће највеће српско село. Па и у селу људи више брину о својој средини него овде. Одакле су ти људи? Да ли толико мрзе Београд, у коме највероватније и живе, па се овако уништилачки односе према њему? Ако се сетим свог претходног револта везаног за српску паклицу цигарета као једини отпад који сам нашао путујући 3 дана по Бугарским планинама, из ове перспективе то је апсолутно ништа.
Шта рећи после оваквог призора. Са друге стране осећам се некако срећно и поносно у исто време што мојом Нишавом никад није прошло оволико људског отпада. Са поносом могу да кажем да сам провинцијалац који није довољно урбан да уништава место где живи, подржава геј параде, облачи се чудно....
Живела провинција !!!!
ПС - још пар слика Београда из моје тачке гледишта можете видети овде.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
